пятница, 28 февраля 2014 г.

Сиз ҳақингизда



Бу сафар кириш сўзни кўп чўзмайман. Кеча твиттерда ҳамма ўз вилоятидаги овқатларни мақташга тушибкетганида бошланди хуллас ҳаммаси. Ва бошқа кўп масалаларга ҳам туртки бўлди кейин бу.

Яна ўша “қайнота”, яна ўшандай ёқимсизлик билан хитоб қилади: “Вилоятингиздаги ватанпарварликни неча фоиз деб ҳисоблайсиз?” Бу суллоҳ ватанпарварликни ҳам, нисбийликни ҳам, математика нима-ю кўнгил нима эканини ҳам билмасдан ўлиб кетишига ачинаман.

Ватанпарварлик ҳақида ватан мустақилликка эришган кунларда ҳеч нимани англамаган, яъни, қандай кураш ва изтироблар билан бу неъмат қўлга киритилганига гувоҳ бўлмаган, шу сабабдан бу неъматни етарлича қадрлай олмайдиган бир бенаводан объектив қарашларни кутмаслигингиз кераклиги ҳақида огоҳлантириб қўяйин.

Инсоният пайдо бўлибдики, одамларни “бизникилар” ва “бегоналар”га ажратиш давом этиб келади. “Бизникилар” – бу шундай ижтимоий гуруҳки (қабила, уруғ, тоифа, диндошлар, тенгдошлар, ишдошлар), одам улар билан бир бутунлигини ҳис этиб, уларнинг олдида ўзини бурчли ҳисоблайди. “Бегоналар”га нисбатан эса бундай масъулиятни ҳис ҳам этмайди, зиммасига ҳам олмайди.

Албатта, умумўзбек қадриятлари мавжудлигини инкор этиб бўлмайди. Маънавиятшунослик дарсларида ҳамиша биринчи галда кўз-кўз қилинган меҳмоннавозлик хусусиятларимиз, ҳар куни ҳар ерда гувоҳ бўладиганимиз болажонлигимиз, қон-қонимизга сингиб кетган ҳалоллик, бағрикенг миллатлигимиз, Алпомиш-у Темур авлоди эканимиз – ҳамма-ҳаммаси умумўзбек қадриятлари саналади. Ватан, Ўзбекистон ва ўзбеклар – шубҳасиз жамловчи, яхлит тушунчалардир. Бу қадриятлар азал-азалдан бешикданоқ онгларимизга сингдирилган ва сингдирилишда давом этажак. Шу билан бирга оммавий ахборот воситалари, таълим тизими, бадиий адабиётлар воситасида ҳам кенг тарғиб қилинади бу тушунчалар. Бироқ кузатишлар шуни кўрсатадики, бу юксак қадриятлар аксарият қуруқ ваъзхонликдан иборат бўлиб, бирмунча мавҳум ҳисобланади. Аслида эса муайян ўзбек ўз миллатдошини “бизникилар” гуруҳининг тенг ҳуқуқли аъзоси сифатида қабул қилмайди. Гап билан амалиёт ўртасида жуда катта фарқ мавжуд. Тасаввур қилинг, “Ватанингизни севасизми?” мавзуида сўровнома ўтказсак, барча баралла овоз билан ўз изҳорларини бошлаб юбориши тайин. Лекин бунинг ўрнида, “Фарзандларингизни қандай тарбияламоқдасиз?” саволи бўлганида, “ватанпарварлик руҳида” кўринишидаги жавобни учратгунча анча уринган бўлур эдик…

Яна шундай тасаввурларим борки, кўпчилик ўзбеклар Ўзбекистон деганда унинг серқуёш жаннатмакон ўлка экани, тарихий обидаларини, кундалик турмуш тарзини назарда тутадилару, бироқ бошқа миллатдошларини хаёлларига ҳам келтирмайдилар, бу ўринда шунга ўхшашроқ шиорнамо гапни келтириш мумкин: “Менинг (ёки яқин қариндош-уруғларимнинг) манфаатлари бошқа барча ўзбеклар манфаатларидан устун туради”. Шунингдек, биз ўзбеклар, жиноятчи, албатта жазосини олиши керак деб ҳисоблаймизу, лекин қариндош-уруғларимиздан бири қамалиб қолса, уни қилмишига яраша жазо олишидан сақлаб қолиш учун қўлимиздан келадиган ишларнинг ҳаммасини қиламиз. Ёки, “Ватанни албатта ҳимоя қилиш керак, бироқ арзанда ўғил ҳарбий хизматни хоҳламаса, уни уйда олиб қолиш уятли иш эмас”...

Турди Фароғий “Тор кўнгилли беклар…” ида “Тўқсон икки бовли ўзбек эли тенглик қилинг…” деб ёзганига икки ярим асрдан ошаяпти. Бироқ чор-атрофга назар солсак, вазият ҳамон ўзгармагани кўринади. Энг ташвишли томони, бундай тор маҳаллийчилик ва қариндош-уруғчилик, катта авлодда ҳам, ўрта авлодда ҳам, айниқса ташвишлантирарлиси ёшлар орасида ҳам кенг урф бўлганидир. Натижада, “масъулият миқёси” асосан оила аъзолари ва ёр-биродарларнигина қамрайди. Бутун мамлакат, Ватан эса кўпинча баландпарвоз гап-сўзлар бўлиб, деярли жиддий таъсир кучига эга эмас. Бундай “масъулият миқёсларининг торлиги”, фуқаролик ҳиссиётининг йўқлигига, фуқаролик ҳиссиётсизлиги эса ижтимоий муаммоларга (электренергия қуввати ва сувни тежаш, атроф-муҳитни ифлосламаслик, талабаларнинг кўплаб ҳуқуқлари бузилиши каби барча учун тегишли масалаларда) бефарқлик билан қарашга олиб келади. Оқибатда, жамият ҳам, унинг ҳар бир аъзоси ҳам зиён кўради. Энди одамлар “Қанчалар ҳотамтой, мард, бой-бадавлат, сўзамол, обрў-эътиборли, уддабурон эканимни қўни-қўшнилар, узоқ қариндош-уруғлар, ҳамқишлоқлар, меҳмонлар, (демакки шунчаки "бегоналар") кўриб қўйишсин!” қабилида иш тутишади. “Агар ҳасад қилсалар, аламдан ёрилиб ўлмайдиларми менга деса” деган мулоҳазалар ҳам йўқ эмас. Шунинг учун ҳам аҳолиси бадавлат қишлоқдаги уйлар кошонадан сира қолишмаса-да, ҳамма юрадиган марказий кўчалари ёзда чангиб, қишда балчиғи чиқиб ётади. Ёки, шаҳарлардаги кўпқаватли уйларнинг йўлаклари ва ҳовлилари ахлатхонадан фарқ қилмайди. Умумий фойдаланиш жойларида ҳам шунга ўхшаш аҳвол.

“Бизникилар” ва “бегоналар” омили келтирадиган кулфатларимиз шу қадар кўпки, ҳали-ҳамон бизда чин ватанпарварлик туйғулари шакллана олмайди.

Шундай маҳаллийчилик туфайли, "ғарблик курсдошларим"га алоҳида, "шарқлик курсдошларим"га алоҳида чойхона қиламан.

Шундай маҳаллийчилик туфайли қайси университетда қайси вилоятлик ректор ёки проректор бўлса, шу ердаги талабалар миқдори ҳам шу омилга мутаносиб бўлади.

Шундай маҳаллийчилик туфайли, масалан, қўқонликлар Бухородан келин қилмайдилар (ва бунга мисоллар биттагина эмас, юзтагина эмас, мингтагина ҳам эмас).

Қандай шов-шувли жанжал ўйлаб топсам экан деб ўтирган кунларимдан бирида, бу қийшиқ бошимга, буларнинг ҳаммасига ўша алмусоҳдан қолган тариқатлар сабаб эмасмикан деган фикр келиб қолди. Қўқон хонлигининг асосчиси Яссавий, Бухоро амирлигиники Нақшбандий, Хивада Кубро…

Нима демоқчилигимни, нималар демоқчилигимни бу учала таълимот билан яхшилаб танишсангиз билиб оласиз. Мен ҳаммангизнинг саволларингизга жавоб берадиган даражада аҳмоқ эмасман :D

понедельник, 17 февраля 2014 г.

Jurnalistdan hech kim qo`rqmaydi!






Hozir, dedlaynga bir soat nari-berisi vaqt qolganida, kursdoshlarim davrasida, yakunlangan semestr g`iybatini tinglab, o`tgan kuni tug`ilgan kunimda sovg`a qilingan “Arsenal” formasiga burkanib, shiringina bo`lib o`tiribman. O`z bekorchixo`jaligim bilan ko`p maqtansamda, shu kungacha bir satr yozishgayam imkonim bo`lmagandi. Mendeleyev emasmanki, u tushlarida jadval tuzgan kabi, men ham uxlayotganimda blogpost uchun mavzu topa olsam. Yoki, Chaykovskiyga o`xshab, faqat tushlarimda ijod qilib chiqsam. Lekin, shunday qor ko`p yoqqan qish kunlarining birida, qalovini topib, qor yondirish mumkinligi haqidagi matalni eslab, o`zimga dalda beraman va yozishga kirishaman. Ushbu blogpost mavzusini davramizda kechayotgan suhbat belgilab berdi.

Ikki yil muqaddam, darslaridan birida, twitter va jurnalistika olamiga ma`lum-u mashhur “qaynotamiz” “Jurnalistdan hamma, hattoki hammani qo`rqitadigan jonajon militsiyamiz ham qo`rqadi” deb qo`ygan edi.

To`g`ri, balki yaqin o`tmishda yozuvchi-jurnalistlar mahalla mirshablarini qo`rqitar darajada bo`lmasada, undan keyingi o`rinda turadigan shaxs hisoblangandur ham. Unga ham xuddi hokimiyat vakiliga qulluq qilgandayin hurmat bajo keltirishgan, xuddi xosiyatli bir tushni ardoqlagandayin, uni ham ardoqlashgan bo`lsa bordir. Shuningdek, uning shaddod qalami ostidan nimaiki chiqsa, yutoqib o`qir  edilar-da!..

O`sha muborak zamonlarda jurnalistlar azbaroyi jonkuyarlik bilan yonib-yonib, muvaffaqiyat uchun tirishgandir deb o`ylaysizmi? Xuddi shu so`zlar lotin imlosida yozilayotgani qanchalik haqiqat bo`lsa, ijodkor toifasi qanchayin dangasa xalq ekani shu qadar ayonku!?

Jurnalistdan nega hech kim zig`ircha qo`rqmasligi uyoqda tursin, hatto mensimay qo`ygan? Umuman, jurnalist deganda kim keladi ko`z o`ngingizga? O`n yillar oldin esa, yana bir o`qituvchi opamiz, jurnalistlar uchun ideal qiyofa sifatida Gi de Mopassanning “Belami”sini taklif qilgandi. Ha, albatta undan, dresskod uchun namunaviy jihatlarni qabul qilish ham mumkin, lekin, bizda na yuksak martabali tadbirlar va na fransuzcha uslubda kiyinish imkoniyati bor. Niyat bordiru, imkoniyat yo`q :)

“Jurnalistik tekshiruv”dan dars o`tgan aka esa, tekshiruv o`tkazayotgan jurnalistning xarajatlari, masalan morg qorovuliga ataydigan choychaqasi yoki, Samarqandga borib, yashab, ishlab, qaytish davomidagi sarflarini tahririyat qoplaydimiligini so`raganimda, “Yo`q” degan..

Endi tasavvur qiling, derazadan qarab, ikki yillardan beri yangisiga almashtirilmaydigan, anchadan beri ximchistka ko`rmagan syurtigiga o`ranib, gonorarini tushlik va yo`lkiraga sarflab tugatishdan tiyilgan kamsuqumgina qahramonimiz yayov o`tib bormoqdaligini ko`rib qoldinggiz. “Qoch, jurnalist kelmoqda!” deb, qo`rqqaninggizdan eshik-derazalarni ichkaridan tambalab olishingizni esa, men tasavvur qila olmaymanku.


Xullas, "to`rtinchi hokimiyat" deb iddao qiladiganimiz jurnalistikaning ahvoli tanqiddan tuban. Faqat o`zimizgina muqaddas deb biladigan kasbi-korimiz, boshqa hammaning ko`ziga ta`magirlik, yugurdaklik va tekinxo`rlik sifatida ko`rinadigan bo`lib qolgan. To`g`ridan ham, bu kasb bir tiyinga qimmat.  Chiqaradigan gazetalarimiz ham bir tiyinga qimmat - makalatura bo`lishga yaraydi xolos. Yozadiganlarimizdan birovga bir tiyinlik foyda bo`lmaydi - na biron narsani ko`tarib chiqa olamiz, na bir ojizona ovozimiz bilan hurib qo`yib, bironnimani o`zgartira olamiz. Aslanov-u Muxrim va Diyorlar "Chempion" va "Stadion"da shuncha yozib, bironta orzusiga erishish tugul, birgina taklifi haqida kimdur jiddiy o`ylab ko`rdimi? Kimdadur hafsala qoldimi?.. 
Qolaversa, fakul`tetlarimizda shunday lo`ttiboz, qo`rqoq va saviyasiz o`qituvchilar dars o`tishi esa, muhitni yomonlashtirgandan-yomonlashtiradir.

Avlodlar ketidan avlodlar kelaveradi, avlodlar ketidan avlodlar kelib shu botqoq muhitga qulayveradi.

воскресенье, 2 февраля 2014 г.

Ҳаяллаётган келажак



Агар шунақа исмлар қўйилганида, мени Ўйчан деб атардинглар. Сайёралар нима учун айланса, камина ўшанинг учун ўйланаман – бинобарин, сайёралар айланмай, мен эса ўйланмай тура олмайман.

среда, 8 января 2014 г.

baland ovozdagi izhor..


Baqirsang! 
 Miyang'ilarning ming'ir-ming'irini bosib ketsa ovozing.
 Milliard yil chidaganing haqqi hurmati, boshqa chidamasang!
 Baqirsang! Baqiraversang! Tomog'ing bo'g'ilib ketsa! Jaranglagan kuchli ovozing bo'g'sa bo'g'zing, ko'rinmas shilpiq qo'llar emas. 
Yetar!!! Baqirsang, dunyoni ko'tarsang boshingga! Faqat yaramaslarni ko'taraverasanmi... 
Baqirsang, ko'zingdan yoshlar oqquncha! Endi sotqinlar sababmas, toshqinlar sabab! O'zaningni bossa suv. Hamma hashaklarni yuvib ketsa suv, hamma eshshaklarni yuvib ketsa suv!


Baqirsang, yonsang, yondirsang borini!! Kul bo'lsa saqlagan salqin shu miyang!
 Boshqa tushunmasang, boshqa sezmasang! Hayvonga aylansang!!! Ha mana! Mana siz nuqul menda ko'rgan bo'ri! Bir o'zimning yetsa hammangga zo'rim!
 Baqirsang, aylansa oxiri na'rang yovvoyi ovozga! Hammasini yengsang! Yesang! Tamshanib yesang! Qaynoq iflos qon bulg'asa tumshug'ing...
YEB aybdor bo'larding, nihoyat!
Baqirsang! Va kulsang, qiyqirib! Baxtingni yuraging ko'tarolmasa... Shu katta yuraging, shu keng yuraging... boshqa bir zarra ham sig'dirolmasa!!!
 Baqirsang, baqirsang, o'lsang baqirib! Xursand qilsang ularni, o'lib... Yana ular bilgan aybdor bo'lib... Mehringdan, sabringdan, sevgingdan o'lib...

Pi/Es: ushbu noma noma`lum sohibjamol tomonidan bitilgan~

понедельник, 6 января 2014 г.

UYdirma va haqiqAT



Bir go`zal ayolning yonidan o`tdim. To`xtamadim.
Bir go`zal nag`ma aytmadim - To`xtamadim.
Bir go`zal dunyoning ichidan ketmadim, To`xtamadim.


Илҳом қидириб ҳар жойда бўлдим. Қор ёққан кечаларда, тор тушган кўчаларда пиёда кездим – оёқларимни сиққан пойабзалимда, автобусларнинг кўча чироқлари тушиб ўйнаган деразаларига бошимни қўйиб, шаҳарни томоша қилиб келдим шапкамни бостириб (ҳечким таниб қолмасин учун), вагонлар ва бекатларда бир оч назар билан чиройли юзларни изладим қишки кийимларга ўранган одамлар орасида (ҳолбуки мен рассом ҳам эмасдим). Ҳолбуки, иссиқ хонада ўтирволиб, нимадир ковшаниб, аҳён-аҳёнда твиттер ва фейсбукка кўз ташлаб туриб ҳам ёзиш мумкин экан блогпостни.


Сандироқлаб юриб, бекатлардан бирида, ичидаги буюм ноаниқ тарзда қорайиб кўриниб турган, оғзи яхшилаб зарқоғоз билан боғланган оқиш тусли салафанга кўзим тушди. Декабрнинг охирги кунлари эмасми, яқин атрофда ҳеч зоғ йўқ, буни бехижолат очиб кўришим мумкин эди. Менинг бу топилмам канцелярия дўконларида сотиладиган оддий лекин ноодатий кўринишга келтирилган қалин дафтар – чарм жилдли блокнот бўлиб чиқди. Пуштиранг. Сиртига “ҚАЙНОҚ СЕВГИ БИЛАН” дея йирик ҳарфларда ёзилган эслатма. Саёҳатдан орттирган “ўлжам”ни қўйнимга урдим-у, ошиёнимга шошилдим.

Ҳойнаҳой, дафтар ичи тўлдириб навбатдаги ишқ қиссаси битилган деган хаёлга келгандурсиз? Мен ҳам йўлдаёқ очиб кўрмоқчи бўлдим-у, дарҳол фикримдан қайтдим. – ”Кейин!..”

Хонамга келдим ҳамки, дафтарни ҳали очай демасдим. Ўзику бир қарасанг, кунда кўрадиган дафтарлардан, лекин бунда жонли одам тафти ҳам бор эди-да! Бу кимга аталган экан? Ким кимга нима деб ёзган экан? Бу қачон ёзилган экан? У ҳозир тирикми, йўқ? Буни очиб, тақдирни ўзгартириб юбормасмиканман? Лекин унда нега менга дуч келди бу? Шундай иккиланишлар ва эҳтиётликлар аро яна кутишга қарор бердим. Дафтар столим устида ёпиқлигича қолди.

Ўзим эса бу албатта қиз киши бўлиши керак ва устига-устак жуда чиройлигина ҳамдур деган хаёл оғушида ўрнимга чўзилдим. Шу кунларда замбарак отилса ҳам қилт этмасдан ухлаш режимига ўтгандим. Аммо ўша тун қоқ яримида бехос уйғондим. Столим устидан сарғиш нур таралаётгандек, қулоғимга мистикона товушлар чалинаётгандек бўлаверди. Хаёлимга илкис Балъзакнинг “Сағри тери тилсими” келдимией, ёки бир зумга японча новеллаларни эслабкетдимми.. Лекин тезда ҳушимга келдим-у, бориб дафтарни стол тортмасига бекитиб қўйдим. Кейин бамайлихотир ётиб, кун оғгунча уйқуни бердим…

Лекин уйғоқлигимнинг ҳар дақиқасида кечаги саволлар яна бошимда чаппор айланаберар, қадамимни таъқиб қилар, беҳаловат бўлардим. Унинг исми не бўлса экан-а деб ичим қизирди. Бир қарорга келмоқ даркор эди! Ва мен рутубатли тутунлар аро узоқ ўйладим ўтириб танҳо – ўтган барча йилларни, кунларни.. Юз-қўлларим, оёқларимнинг учларигача музлаётганини сезмасдан. Телефон кескин, чўзиқ-чўзиқ жиринглагандагина, қўлимни чўзаётиб сездим буларни ва бугунги ҳаётга қайтдим. Қўнғироқ одатдагидек ишхонадан экан. Шу бўйи ишларим билан андармон бўлибкетдим. Кунлар ўтди. Ҳар куни уни ўйлар, хаёлан гаплашар эдим у билан. Лекин дафтарни очишга журъатим етмас эди.
Ва ниҳоят бир куни, хавотирланиб кутганимдек, топганимни жойига қайтариб олиб бориб қўйиш фикрида тўхталдим. Шу пайтгача, шунча вақт яшадим, бундан кейинда ҳечкимга халал бермасдан, тинчгина яшайвераманда шу ёлғизлигимда.

Ўша бекат. Одамлар гавжумлашиб қолибди. Сокин-сокин юриб бордимда, дафтарга охирги марта тўйиб қараб, ўша салафанига ўрадим-у олинган жойида қолдириб, шитоб билан жўнаб кетдим. Йўл-йўлакай ўзимни овутиб борардим: “Ҳаммаси ўтиб кетади. Минг битта оламнинг энг яхшиси бўлган бу оламда бари нарса алалоқибат яхшиликка элтади. Ҳаммасими? Албатта ҳаммаси!” “Йўқ. Ҳаммаси эмас. Сен қўрқоқлик қилиб, мушук-сичқон ўйнадинг”. Шу фикрдан кейин ортимга чопдим. “Бир марта қарай. Акс ҳолда шу бир марта қарамаганим учун ундан, менинг бу номаълум соҳибжамолимдан бир умрга жудо бўлганман, деб бутун умр ўзимни саннаб юраман” дердим яна ўзимга ўзим. Бекатга ҳаллослаб етиб келдим. Кейин кўрган манзарамдан бадтар нафасим бўғзимга тиқилди. Чунки, эндигина жойидан силжиган автобус ичида, қалин кийимли одамлар орасида бир навжувон, пуштирангга беланган қомат ўша дафтарни тутганча кетарини кўриб қолгандим.. Ларзага тушдим. У ҳар куни йўлимни пойлаган, шунча кун қароримни кутган эканда?..

Автобус ортидан боришинг керак эди дейсизми? Ахир, авж нуқтадан пастга энилган дамларда-я?! Энди яна ички чеклов устун кела бошлаган эдику? Кечикдим, жуда кечикдим. Шу жойга чўк тушдимда, қишнинг рутубатли ҳавосида яна узоқ ўтирдим. Бир ўткинчининг ҳадиксираб ўрнимдан тургизишидан кейин, унга миннатдорчилик билдиришни-да хаёлга келтирмай, яқиндаги метро тешигидан ер остига кириб кетдим. Тиқилинч вагонда ўтирарканман, оғир ва қаҳрли бир нима қаддимни букаётганини сезардим. Назаримда мени ҳамиша эзиб, интилганларимдан қайтарадиган, маҳрум қиладиган бу кўринмас қўл тақдирнинг йўқчилик кучи эди. Икки киши учун курашувдан қўрқиш ҳисси эди.

Ҳаммаси ўтиб кетдими? Йўқ, ҳаммаси эмас. У ҳозир ҳам мен билан, менинг ҳаётимга шу қадар мустаҳкам ўрнашиб олганки, уни сира ташлаб кета олмайман. Метрода китоб ўқиб кетаётаганимда ҳам, қозон бошида овқат тайёрлаётганимда ҳам, навбатдаги саёҳатларимда кезганимда ҳам, ўрнимда ётиб мусиқа тинглаётганимда ҳам хаёлан у билан гаплашаётганимизни сезиб тураман. Ёки ҳозир қаерда экан, шаҳзодасини топдимикан, бахтлимикан деб ўйлаб юраман. Тунлари узоқ бедорликлардан кейин бир амаллаб ухлаволганимда кўрадиган даҳшатли тушларимда ҳам у пайдо бўлади. Шунингдек, унинг қўлидан судраётган, совуқ нигоҳи очкўзликка тўла бир Чол ҳам бўлади бу манзарада.. Бирдан чўчиб уйғонаман-да, қоронғу ва ёлғизлик ичида кўчадан ўтаётган автобусларнинг хунук овозларини тинглаб ётаман…